U drugom razgovoru u našoj seriji o ženama koje oblikuju domaću i regionalnu grafičku industriju posetili smo gospođu Branku Domazet, direktorku kompanije Konica Minolta za Adrija region.
Branka je u industriju ušla tiho, još kao studentkinja, a danas upravlja sa tri regionalna tržišta. Njen put nije bio detaljno isplaniran, ali je bio prožet vrstom istrajnosti potrebne za opstanak u sektoru koji se stalno redefiniše. U njenom glasu nećete čuti strogu korporativnu distancu, već toplinu nekoga ko je
izgradio karijeru balansirajući je sa porodičnim obavezama i ko, uprkos visokoj poziciji, i dalje veruje da je empatija ključni alat za uspešno vođstvo.
Šta je bila vaša prva pomisao kada ste dobili naš zahtev za intervju na temu žena u grafičkoj industriji?
Iskreno, prvo što sam pomislila je koliko se ova industrija zapravo promenila. Kada sam započinjala karijeru, tehnologija i grafički sektor su se doživljavali kao veoma tehničko, često isključivo muško okruženje. Danas fokus nije samo na mašinama, danas govorimo o inovacijama, digitalnoj transformaciji i strateškim partnerstvima sa klijentima. Upravo zato su ovakve vrste razgovora toliko vredne. One su ogledalo promena u industriji, ali i u društvu uopšte.
Kako ste se našli u grafičkoj industriji? Da li je to bio vaš svesni izbor ili se dogodilo „u hodu“?
Bio je to splet okolnosti koji se vremenom pretvorio u svesni izbor. Došla sam u Konika Minoltu kao student, bez vizije gde će me to odvesti. Međutim, grafička industrija ima tu specifičnu dinamiku koja vas lako „uvlači“. Počeo sam na operativnim i prodajnim poslovima, učeći i rastući zajedno sa organizacijom. Ono što me je održavalo je neverovatna transformacija kojoj sam bila svedok. Videti iz prve ruke transformaciju od klasične kancelarijske štampe do digitalnih rešenja za radni tok, industrijske štampe i pametnih tehnologija je iskustvo koje vas stalno motiviše da učite.
Kada je reč o profesionalnom razvoju, koje vrednosti biste izdvojili kao ključne koje su vam pomogle?
Bez sumnje, to su prilagodljivost i kontinuirano učenje. U industriji koja se stalno menja,
ne možete dozvoliti da vaše znanje postane statično; morate učiti podjednako brzo koliko to zahteva tržište. Takođe, sposobnost slušanja, razumevanja različitih poslovnih kultura i donošenja teških odluka u složenim situacijama su veštine koje se ne uče iz knjiga, već kroz svakodnevne izazove.
Često se govori o „muškim“ i „ženskim“ stilovima vođstva. Kako gledate na ove podele? Kako biste opisali svoj stil vođstva?
Verujem da postoje različiti stilovi, ali ih ne bih strogo vezivala za pol. Zanimljivo je da se empatija, komunikacija i inkluzivnost, osobine koje se tradicionalno pripisuju ženama, sada smatraju ključnim kompetencijama modernog vođstva. Moj stil se zasniva na poverenju i jasnim ciljevima. Čvrsto verujem da kada ljudi razumeju zašto nešto rade, rezultati dolaze prirodno, bez potrebe za preteranom kontrolom.
Da li ste ikada osetili da ste drugačije procenjeni zato što ste žena u tehničkom sektoru?
Tokom moje karijere bilo je različitih situacija i očekivanja, ali sam se uvek trudila da fokus ostane na radu, rezultatima i profesionalnom pristupu. Svako od nas, bez obzira na pol, poziciju ili okolnosti, mora da dokaže svoje znanje, odgovornost i sposobnosti tokom cele karijere. Profesionalni autoritet se ne stiče titulom, već integritetom koji gradite godinama.
Ceo intervju objavljen je u Print Magazinu broj 3/26. Pročitajte ga ovde.
